Хол наше школе красе радови ученика осмог разреда на тему „Карикатура“. Карикатура (италијанска реч „caricare“– претворити, претерати) означава заоштрено поентирани приказ друштвених или политичких, а понекад и приватних или опште људских тема углавном средствима графике (цртежа).Карикатура је пре свега друштвена критика кроз духовит и забаван цртеж.
Основна претпоставка за карикатуру је увек нека одређена друштвена чињеница, која намерним претеривањем разоткрива у својој противречности или се оптужује – управо карикира, често у спрези са хуморно-духовитом, подсмевајућом потком, понекад међутим и саркастично, али и са ставом погођености и меланхоличности. У сваком случају карикатура садржи осмишљен коментар теме која се разматра, односно врло јасну и прецизну критику и анализу стварности, односно одређеног друшвеног феномена.
Портретско представљање у карикатури са снажним истицањем маркантних црта лица и пренаглашавањем углавном појачава до смешног. Поред представе портрета (главе), може се на цртежу наћи и фигура, па и читаве фигуралне представе и компликоване композиције, па и краћи дијалог, текстуално објашњење. Ученици наше школе су у овим критеријума показали висок ниво.
Такође, о карикатури су најстарији ученици наше школе и истраживали. Карикатура је настала у бароку, али се захваљујући техникама штампе, пре свега литографије, ксилографије и гравире у челику развила тек у 19. веку у општи облик изражавања, који је познат и као уметнички медијум.
Прве карикатуре које су повезане са конкретним особама срећу се у бароку у 17. веку код Корачија и Ђан Лорензо Бернинија (чувеног архитекте и сликара). Оне су међутим биле намењене за приватну употребу. Пре свега је Енглез Вилијам Хогарт учинио популарним изражајни облик друштвене сатире у својим графичким циклусима из 18. века. Морамо поменути и Франсиско де Гоју који при крају епохе рококоа ствара гротеске у којима уз помоћ избора језивих призора оптужује околности епохе и пошасти рата.
Стварно време процвата карикатуре био је 19. век. То је углавном последица либералних политичких стремљења и развоја новинарства. У Француској, Енглеској и Немачкој су настајали сатирични магазини.
Уметници класичне модерне почетком 20. века као што су Паул Кле или Лионел Фајнингер такође су користили медијум карикатуре.
И данас је активан велики број политичких и хумористичких карикатуриста попут Предрага Кораксића, Душана Петричића и многих других.
